Vsak izbira zase
ženo, vero, na katero pot se bo odpravil.
Če se s hudičem bo ali s prerokom spravil —
vsak izbira zase.

Vsak izbira sam
besedo za ljubezen in za molitve.
Sabljo za dvoboj, meč za bitke
vsak izbira sam.

Vsak izbira sam.
Ščit in oklep. Orožje in povoje svoje.
Sklepne povračilne boje.
Vsak izbira sam.

Vsak izbira zase.
Izbiram tudi jaz — kakor vem.
Vem, da drugih grajati ne smem.
Vsak izbira zase.

Okna hiš,
nočnih ulic
oči osupljive!
V mojih sanjah živele ste v rani mladosti.
Pomnite, kako spremljale ste do vojnih bridkosti?
Pomnite, okna, oblake sive?
Kako žalostno takrat vaš glas je drhtel.
Daljni odsevale plamen ste rdečebel.
Okna — in nenadno na steklu solze ganljive.
Oh, kako sem vsakič onemel,
zaradi vas, oči nerazvozljive!

Okna hiš,
pričakala ste me v svoji čarobnosti
s svetlobo veselja, z barvo turobnosti.
Gori luč, svetilka ali sveča —
na tisoče oken, tisoč očes.
Ta na svet gledajo sovražno,
ta zbegano, brezbrižno,
ta tako žalostno in ponižno —
priprejo se veke,
ugasne luč.

Kjerkoli bi živel,
in po katerokoli pot se vzpenjam,
rad z vami besedo si izmenjam,
tako o svetlobi kakor tudi o barvi,
rad ugibam vihravo njun skriti pomen …
Večer, tebe čakam spet,
da prideš v temi pogret
okna hiš,
nočnih ulic
oči osupljive

Kaj vem o straneh sveta?
No, spet, ko pride dan,
nedostopne strani sveta,
kot gozd, pridejo na plan.
Ne, to niso te nedostopne zemljé,
kjer ni dežja, kot pri na naši celini,
kjer nosorogi in zebre živé,
in tulipani cvetijo pozimi,
kjer ležijo glavači na valovih,
kjer na vejah kakadu sedi…
Takšne so tuje dolžine
in neznane širine, se mi zdi.

Tam v odprtih okvirjih zarjé
odkrivajo se strani zemljé.
Koliko jih je?
Nihče jih ni preštel.
Odkriva se otroštvo
in starost.
In visoke gore Utrujenost.
In ljubezni azurna potá.
in gluhe doli zla.
In Vojna v škrlatni megli –
da, takšna stran še živi
z nebesom v barvi škrlata.
Mi vas pa bomo zaprli
Strani v barvi mraka!

Koliko je neodkritih strani!
Vse te obkrožajo me,
izžarevajo iz mene v svet,
kot zimskega okna narisana sled,
polahko ponikajo,
in se znova odkrivajo
v okvirjih zarjé
nepoznane strani zemljé.

Jaz, ki sem bil tam, kjer vi niste bili,
jaz, ki sem videl vam še neznane stvari,
jaz, ki že v grobu z eno nogo stojim,
govorim vam – življenje je vseeno prelepo.

Da, govorim, življenje je vseeno lepo,
tudi ko je naporno in nepredvidljivo,
celo takrat, ko je neznosno, skoraj grozljivo –
življenje, govorim, življenje je vseeno prelepo.

Obrnem se nazaj – dolga pot,
ozrem se naprej – ostalo je malo.
Kaj je že tam zadaj? Mesta in zemlje,
Žane, Marije, Ane – ženske bile.
Družba je bila in zaupanje. Sovraštvo in zlo.
Krsta pokrila s temno se je zemljó.
Starec Haron nad temno rekó
prijazno ponujal mi je rokó –
pravil je, pridi sem, ničesar se ne boj,
pravil je, skoči v čolniček, pojdi z menoj…

Kako sem se grebel za vsak grmiček!
Kako sem še z nohti grebel v zemljó!
Ne, sem ponavljal nezavestno, ne bom odšel!
Tukaj, sem govoril, prav tukaj, želim ostati!

Nitka življenja. Klopčič, nežno razvit.
Megla krhkega upanja. Dim skušnjave.
Preklet`- nared, zmečkan, nabit`,
življenje, govorim vam, življenje je najlepše barve.

Da, pravim, prelepo in neprimerljivo,
ni važno, kako je svojevoljno in svojeglavo –
saj to je pa vendar že dojemljivo,
da ima življenje še kakšno drugo naravo.

Sramežljivi tek potoka. Kaplje zven.
Rečni bregovi v vonju marčevskega piva.
Popek je vzbrstel. Slišim gozdnih ptic pripev.
Tako v krogu – narava vedno umna je in živa.

Nebo pred vzhodom sije škrlatno-rdeče.
Gozd opuščen. Okrog zmrzuje, a je jasno.
Pozdravljen, prijatelj vrabček,
srečno novo leto, veliko sreče!
Hladno, bratec, a vseeno – prekrasno!

Ljubim Moskvo v jeseni,
v njenem okrasju presvetlem,
ko zjutraj so listje zajeli plameni,
listje, ki padlo je pod vetrom.
Ogromni prasketajoči kres,
v njem pa že tli vrt,
podoben ošiljeni cerkvi – prav zares,
vendar od zunaj v črno oglje odrt.
Saj stari javor se že je zgrudil,
stoji, žalostno grbenči se…
Meni pa tako se dozdeva,
da v listih teh – takšen ponos je.
Pa kaj potem, pa kaj potem,
če so zdrobljeni in poteptani!
Vsak od njih se veseli, sicer nem –
da niso bili pokončani.
Ležejo v zemljo mračno,
gmota v njej vztrajno gnije,
toda čez mnogo mnogo let in zim
njih novi rod vzklije.
Solza nepotrebna zgine,
v mladosten trepetanju,
vsa zmotnost izgub
izgubi se v pojasnjevanju.
Visoko v višave gosja jata odleti,
za oblaki njihov zven,
jesenski javor pa gori, gori,
njega sivi list – nič kaj ni več zelen.
Stari vrt – opuščen od vetrov,
zapustil ga – poletni je sijaj,
kaj kmalu zraste nebroj listja nov,
ti skoraj skoraj se že vrnejo nazaj.

Violina visi na goli steni
Ne igra —
Prah nabira,
Ob boku pa lok
V tišini —
Smrtni molk.

Violina visi na goli steni,
Spominja na plačočo ivo
ne poje igrivo,
Saj življenje njeno je negotovo,
Nikoli več ne bo gotovo —
Žalosti se ne mora skriti zagotovo.

Violina visi na goli steni,
S steno združeni sta, —
Ne, ni kraljeve krvi,
Violin'ca moja preprosta
(Deklica kmečka,
Plašna sinička
iz zbora) —
Ne, ni kraljeve krvi,
Violin'ca moja preprosta —
Ni ne Stradivari
in ne Guarneri —
le kot detajl se vriše
v interjer te hiše
(prav tako, kakor jaz).

A kaj če le stremi po dotiku rok,
Ljubečih rok,
Nežnih rok —
O, kako bi nas očaral ta
Čaroben zvok! —

Pozdrav, maestro Mozart,
Maestro Haydn,
Maestro Bach! —

Ah! —

Poglejte,
Violina poje kot živa! —

O la-la! —

Mi,
Druga oktava,
Po kvintah,
Gre dol —

Bravo, Violin'ca,
Bravo-Bravissimo,
Bis!..

A violina visi na goli steni
Ne igra,
Le v hladni noči,
Ko ima le čas,
Sanja o dotiku teh rok,
Ljubečih rok,
Nežnih rok.

(Prav tako, kakor jaz.)

– Шта се дешава на свету? – Зима је просто.
– Зима је просто, мислите ви? – Мислим.
Та, ја и сам, како умем, стопе прогазим
У ваше куће заспале прерано.

– Шта ће после тога бити? – Биће јануар.
– Биће јануар, сматрате ви? – Да, сматрам.
Одавно ја већ ову белу књигу читам,
са сликама мећаве овај стари буквар.

– Како ће се завршити све? – Биће април.
– Биће април, сигурни сте? – Да, сигуран сам.
Већ сам чуо и ту гласину проверавам,
к'о да је данас фрула звонила у шуми.

– Шта из тога следује? – Следује живети,
шити сарафане, од цица хаље лаке.
– Ви сматрате да ће се све ово носити?
– Ја сматрам, да све ово следује шити.

– Следује, колико год мећава да кружи,
њени ланци и немилост века су кратког.
– Па дозволите ми, у част бала свечаног,
руку за валцер, госпођице, да вам пружим!

– Месец сребрни, лопта са свећом унутра,
и карневалске маске плешу – у круг, у круг!
– Валцер почиње. Дајте, госпођице, руку,
и – јен-два-три,
јен-два-три,
јен-два-три,
јен-два-три!..

Свако бира за себе
жену, пут, религију.
Хоће ли служити ђаволу или пророку –
свако бира за себе.

Свако бира по свом осећају
реч за љубав и за молитву.
Флорет за двобој, мач за борбу
свако бира по свом осећају.

Свако бира по свом нахођењу.
Штит и оклоп. Штап и закрпе.
Меру коначне наплате.
Свако бира по свом нахођењу.

Свако бира за себе.
И ја бирам – колико могу.
Ни за кога немам замерку.
Свако бира за себе.

Свако бира за себе
Жену, религију, пут.
Служити ђаволу или пророку-
Свако бира за себе.

Свако бира по себи
Речи љубави и молитве.
Двобојни нож, борбени мач
Свако бира по себи.

Свако бира по себи.
Штит и оклоп. Крпа и закрпа.
Мера коначне одмазде.
Свако бира по себи.

Свако бира за себе.
И ја бирам - најбоље што знам.
Ни за кога замерке немам.
Свако бира за себе.

Окупљали смо се у трку,
Грлили се нежно,
Певали, лакрдијали,
Пили и пушили.
Дан прошао - као да га није ни било.
Нисмо ни попричали.

Виђали се, не виђали,
Ни за шта се нисмо увредили,
Помирили се, срели,
Галамили.
Година прошла - као да је није ни било.
Нисмо ни попричали.

Тако смо и живели - у трку,
И дружили се у трку,
Не штедећи трошили,
Без оклевања поклањали.
Живот прошао - као да га није ни било.
Нисмо ни попричали.

Знате ли како се вино одмара?
Четрдесет дана и ноћи
уроњено је у сан,
промрмља оно, па уздахне.
Винар
за храстове бачве брине
с поштовањем, и тако
говори винар:
Овде вино одмара се!

Тише, тише!
Овде дрема пагански бог!
Млади и весели
пагански бог,
у тесној храстовој колевци
уздише.

Зашто су му снажно
натукли бокове!
Он ће да им покаже себе,
али још, за сада,
почива у својим одајама.
Немирни снови његови
тако су нејасни,
четрдесет дана и ноћи
он некакве снове
несхватљиве види.

Али једном,
презирући овај поспани спокој,
он ће о дно храста
ударити ногом
и крочити на улицу,
у својој кошуљи, која је сва извезена
ватром,
и са високом
црном капом на њему
од јагњећег крзна.
Како ће он да је баци на земљу
брзоплето
и кренуће друмовима да лута,
кокодачући
и од смеха тетурајући.

Почеће
паганским великодушним даровима,
дебели овнови ће бити заклани
у двориштима,
и под прозорима, остављајући буку,
проћи ће
подругљиво накривљујући обрву,
осећајући да у њему куца
јака крв
виноградника и винара.

Још мало, у подрумима да сазри –
у подрумима
где се комеша до пода
мирис грожђа
засад лежи, одмара се.
Тише, тише!
Овде дрема пагански бог.
Млади и весели
пагански бог,
у тесној храстовој колевци
уздише.

Прозори домова,
улица ноћних
чудвновате очи!
Окруживали сте моје дечје сне.
Сећате се како у рат отпратиште ме?
Прозори, олуја је била, сећате ли се?
Како само тужно тада дрхтали сте.
Далеке сутоне сте одсијавали.
Прозори — и одједном на стаклу суза.
О, како су ме запрепашћивале
те загонетне очи!

Прозори домова,
дочекивали сте ме
светлошћу весеља, бојом туге.
Гори ли лампа, абажур, ил' свећа —
попут хиљаде прозора, хиљаде очију.
Ове гледају на свет надмено,
ове без страсти, сметено,
Ове тако жалосно и смирено —
капци су им спуштени,
светлост се угасила.

Где год да живим,
ма где да пођем,
с вама волим разговор да почнем,
да ли по светлу или по боји
одједном погодити шта се иза таји...
Вече, опет тебе чекам,
да у тами само ти опет загрејеш
прозоре домова,
улица ноћних
чудновате очи.

Шта знам о странама света?
Ево поново, са доласком дана,
неприступачни делови света,
окружују ме, попут шуме.
Не, не ти делови
И не те земље,
где кише нису попут ових овде,
где је чудновато дрвеће,
и другачије цвета цвеће
где је неизмерна раскош природе
и где је лето шест месеци у години, —
Данас у виду имам другачије
Ширине и дужине.

У јутарњем разгртању хоризонта
Откривају се стране света.
Колико их је?
Нико није избројао.
Отварају се Детињство и Старост,
Отворају се Злоба и Бес,
море Нежности,
језеро Жалости
отварају се у раму прозора,
и забачене долине Порока,
и Љубави идиличан пут,
и у гримизној магли Рат, —
а постоји још и таква страна
са пурпурним небесима,
и реком која се зове Лета,
где живи скелеџија Харон...

О, колико свет има страна!
Све ме оне окружују
у мени се помаљају
као шаре на зимском прозору,
а онда ишчезавају
и поново се откривају у широком хоризонту освита,
непознате стране света.

Ја, који сам био тамо, где ви нисте били,
Ја, који сам видео, што ви нисте видели,
ја, који сам т а м о већ стајао једном ногом,
ја говорим вама – ипак је леп живот.

Да, говорим ја, ипак је живот леп,
чак и кад је тешко и кад је опасно,
чак и кад је несносно, скоро ужасно –
живот је, кажем, ипак је живот леп.
Ево, осврнућу се назад – далек је пут.
Ево, погледаћу напред – напред је кратак пут.
Шта је тамо позади? Градови и државе.
Жене су биле – Жане, Марије и Ане.
Била дружба и верност. Мржња и злоба.
Грудве земље лупале о покров ковчега.
Старац Харон је над том смутљивом реком
тако ми љубазно помахивао руком –
вели, хајде овамо, ничега се не бој,
ево, вели, чамца, седи, каже, идемо...

Како сам се жељно за жбунић сваки хватао!
Како сам нокте у земљу ову заривао!
Не, нећу да идем, у безумљу понављао!
Овде хоћу да останем, овде, говорио!

Нит живота. Лопта лабаво свијена.
Колебљива магла наде. Дим искушења.
Крпљен и прекрпљен, притискан, пребијан,
Живот је, говорим ја, живот је леп ипак.

Да, говорим ја, леп и неупоредив,
ма како капризан и својеглав бива –
јер, да овоме додам, врло добро знам
шта за собом повлачи алтернатива...

Плашљива реч потока. Звоњава капи.
Мартовском кашом дишу бродови речни.
Пупољак пуче. Птичја песма у шуми.
Стални циклус природе, мудри и вечни.

Пред јутрењем небо гримизно-црвено.
Пуста шума. Около мразно и ведро.
Здраво, мој друже врапчићу,
срећна Нова година!
Хладно је, брате, али лепо је ипак!

Виолина ми на зиду виси,
не свира –
скупља прашину,
а поред ње гудало
немо свира тишину.

Виолина ми на зиду виси,
раштимована
и тужна,
судбина јој и није нека,
ал' тешко да јој има лека.

Виолина ми на зиду виси,
слепљена са зидом
не, није племенитог рода
виолиница моја проста
(госпођица међу сељанчицама,
хорска, међу сеоским певачицама)
не, није племенитог рода,
виолиница моја проста –
нити је Страдивари,
нити Гварнери,
али, као на завеси карнери
декорација је у ентеријеру

(уосталом, исто као и ја).

Али да је доспела
у праве руке,
чудесне тада
чули би звуке!

здраво, маестро Моцарт!
маестро Хајдн,
маестро Бах! –

ах! –

погледајте,
виолиница је оживела –

о-ла-ла! –

ми,
друга октава,
по квинтама,
ка доле –

браво, виолинице,
браво, брависимо,
бис!..

Али, виолина ми на зиду виси
не свира.
и само с времена на време
као да чујем јецај
у ноћној тишини
како дозива
те добре и нежне руке

(Уосталом, баш исто као и ја).